Ništa im ne fali osim što im je prosečan životni vek tridesetak godina. Oni se hrane tako kako se hrane ne zato što je to optimalna ishrana za ljude, nego zato što je u situaciji kad je svuda oko tebe sneg i led to jedina raspoloživa opcija.
Naravno da možemo da preživimo neko vreme i ako se ne hranimo optimalno – jedemo previše ili premalo ili unosimo neodgovarajuću vrstu hrane. Ljudsko telo se tokom miliona godina gotovo konstantnog gladovanja prilagodilo na korišćenje najrazličitije hrane, kako bi se obezbedio opstanak, po principu „bolje išta nego ništa“. Po toj prilagodljivosti smo verovatno sličniji životinjama kao što su pacovi nego klasičnim biljojedima. Sigurno bi neko vreme mogao da preživiš i kad bi jeo samo balegu. Ali, pošto više ne živimo u vremenu oskudice i imamo mogućnost da biramo šta ćemo da jedemo, onda bi bilo razumno napraviti onaj izbor koji nam omogućava najduži život i najbolje zdravlje (naravno da ne treba da vodimo računa samo o tome, nego i o ekologiji, dobrobiti životinja itd, ali da se ne upuštamo sad u to). Ako umireš od gladi, kalorijska vrednost hrane je značajnija nego da li je hrana zdrava na duži rok, jer te ne zanima dugoročna perspektiva nego samo da doživiš sutra. U tom slučaju ti je pre u interesu da pojedeš 100 grama svinjske masti (900 kalorija) nego 100 grama kupusa (25 kalorija), jer će ti to povećati šanse da preživiš ako je neizvesno kad ćeš sledeći put biti u prilici da nešto pojedeš.
Naši preci su bili izloženi brutalnim uslovima života zbog kojih su živeli daleko kraće nego moderni ljudi, te nisu imali razloga da brinu o zdravstvenim problemima kao što su bolesti krvnih sudova, koje se razvijaju postepeno, tokom više decenija i ubijaju ljude u srednjem i starijem dobu. Međutim, današnja realnost je za većinu ljudi potpuno drugačija. Žive daleko udobnije, mnogo manje su fizički aktivni, više jedu i obično ne umiru jako mladi, što dovodi do toga da su izloženi potpuno drugim rizicima nego ljudi u ranijim epohama. Nekada se umiralo zbog neuhranjenosti, ali danas se uglavnom umire od bolesti uzrokovanih preteranim ždranjem (infarkt, šlog, visok krvni pritisak, dijabetes…). U toj situaciji je potpuno neprimereno da se pri izboru hrane ugledamo na izgladnele praistorijske ljude ili te nesrećne Eskime. Ako već želimo da tražimo inspiraciju u tradicionalnim načinima ishrane, ona bi bar bilo logično da nam uzor ne budu oni koji najkraće žive, već oni koji su najdugovečniji, kao što su stanovnici Okinave, čija tradicionalna ishrana uključuje zanemarljivu količinu životinjskih proizvoda.
